CENTAR ZA PSE “BALKANIKA“
Iskreno se nadam da ce ove stranice citati pravi ljubitelji pasa, pa stoga necu objasnjavati kolika je moja ljubav prema psima. Uostalom ljubav se ne moze meriti, ona ili postoji ili je nema.
No ipak moram pokusati da vam je dočaram kroz par malih pričica, koje će vas nadam se nasmejati i oraspoložiti.
OVAKO JE POČELO
Ljubav prema životinjama nasledio sam od svojih roditelja. Ali ljubav prema psima, mislim sam stekao na drugi način.
Još mi se u glavi vrti priča koju sam slušao još kao mali i u koju sam dugo, dugo verovao a mislim da i još sad verujem.
Naime priča kaže da dete kada se rodi, pa sve do 40’og dana dok ne bude kršteno ,ima svog čuvara koji brine o njemu. Poslednjeg dana on mu pokloni jedan dar, talenat, koji će ga ceo život pratiti i podsećati na njega. Želim da verujem da sam ja od tog svog čuvara dobio neiscrpnu ljubav prema psima.
Znam da je ovo samo priča, ali je suviše lepa da se ne bi ispričala. Uostalom lepe priče i postoje da bi se pričale deci, mada nije na odmet da neku saslušamo i mi stariji.
A ONDA JE SVE TEKLO DALJE…
Ova moj talenat mi je u detinjstvu ipak nije doneo samo lepe uspomene i zadovoljstvo, već i dosta neprijatnosti i batina. Moje ideje u tada nisu bile shvaćene na način na koji sam ja to želeo.
U to vreme, pre 30 i više godina, u selu dobrom brigom o psu smatralo da svaki dan ima parče hleba, vode i dobar i dug lanac da može da se sakrije ispod slame. Možete zamisliti onda kako sam prošao kad su me zatekli kako kupam svog psa u kadi majčinim šamponom od koprive ili breze, već se i ne sećam, i trljam ga njenim sundjerom za telo. Ili kad je posle toga otac zatekao pseće dlake u svom češljću koji je uredno nosio u unutrašnjem džepu sakoa. A dogadjaj koji ću možda najduže pamtiti je kada sam igrajući se sa psom zaspao sa njim u dvorištu ispod stare magaze, pa su me moji tražili dva sata i premrli od straha.
ALI I TO ME NIJE MOGLO SPREČITI
Naći rasnog psa u to vreme u selu bilo je gotovo nemoguće, pa sam morao da se zadovoljim čuvanjem mešanca. Medjutim i njega je bilo jako teško nabaviti pa sam se dovijao na razne načine. Ipak i kada bih uspeo da ga nabavim naše druženje ne bi predugo trajalo. Nakon 5-6-og meseca kada štenac ojača, desilo bi se da tokom “obuke “koju sam ja sprovodio, pas s vremena na vreme bude “van ruke”, što bi za posledicu imalo u najboljem slučaju jednu do dve koke manje u dvorištu.
Zatim bi sledila standardna procedura. Majka bi iznenada morala sledećeg ujutru da ide kolima do grada. Kada bi se vratila još sa vrata bi pitala “Jel se onaj mali vratio kući, trčao je jutros za kolima 5 kilometara, a ja žurila pa nisam stigla da ga oteram nazad”. Ono što se u ovoj priči nije uklapalo je to što je baba radila u Nemačkoj pa smo imali novog tristaća kojeg u to vreme nisu mogli da prate 5 kilometara ni milicajci iz našeg kraja sa svojim novim stojadinima a kamo li štene od 6 meseci.
Bilo kako bilo na taj način kroz moj život, za kratko vreme prošlo je puno Džerija, Brka, Lida, Monika, Lisa, Vidri, Beta… Svaki novi pas morao je da dobije novo ime da me ne bi podsećao na tragičnu sudbinu prethodnog.
MOJ DEDA
Kada sam vam na početku pomenuo onog čuvara koji je o meni brinuo mojih prvih 40 dana života, nisam vam pomenuo jednog jako bitnog čoveka koji me je čuvao i brinuo za mene skoro 40 godina.
Lepotu mog detinjstva osvežavala je jedna veličina čovečijeg lika. Lovac i boem, moj deda Živan. Visok i mršav, naizgled nejak čovek, imao je figuru autoriteta u mom životu. Kažem naizgled nejak jer je svoj nadimak Živko Mečka, stekao kao nepobedjeni rvač po seoskim vašarima.
Bio mi je istovremeno i blizak i stran zbog svoje nesvakidašnje životne filozofije. Ipak ni dan danas me ne napušta osećaj sigurnosti i ponosa koji sam toliko puta osetio prolazeći selom sa svojim dedom. U glavi mi još stoji urezana slika “Prašnjav seoski put, stara jednocevka okačena o dedinom ramenu, umoran lovački pasa koji se vuče za njim i ja sa svojih 10 godina i 100 pitanja u minuti. Njemu nikada ništa nisam morao da objašnjavam, uvek me je rzumeo sve, često pre nego što bih i sam shvatio šta želim da ga pitam. U njegovom dvorištu oživljavale su sve moje dečije fantazije, zbog čega sam mu i dan danas beskrajno zahvalan.
Jedino za njega su one 2-3 koke manjka, proizvod moje “obuke” bile samo kolateralna šteta i dobar povod za neplanirani paprikaš, a onaj češalj iz očevog sakoa, samo parče plastike od pola banke na vašaru.
